Dostignuća

Beočin se prvi put dovodi u vezu sa cementom davne 1839.  prilikom izgradnje „Lančanog mosta" preko Dunava, između tadašnjih Pešte i Budima. Naime, te godine je građevinski inženjer Adam Klark (Adam Clark), inače graditelj tog mosta, došao u ove krajeve u potrazi za rudom lapora, koja predstavlja osnovnu komponentu u proizvodnji cementa. Lapor je pronašao u velikim količinama na severnim obroncima Fruške gore, na mestu gde se sada nalazi Beočin, odakle ga je brodovima prevozio do gradilišta mosta gde je pravljen cement.

Vodeničar iz Apatina, Josif Čik je 1855. kupio beočinski rudnik od bečkog preduzeća Wiener Waser Baumto, i ta se godina uzima kao zvanični početak industrijske proizvodnje u Beočinu, tada u sastavu Austrougarske monarhije. Čikova fabrika se zvala „Filijala", i nalazila se na jedan  kilometar jugoistočno od pozicije sadašnje fabrike Hajnrih Orenštajn (Heinrich Ohrenstein) iz Temišvara, 1860. godine zakupljuje 20 jutara „kajonosne” zemlje od Manastira Beočin i započinje svoju proizvodnju cementa sagradivši fabriku „Centrala" na mestu  gde se nalazi sadašnja fabrika.

 
Obe cementare su u to vreme proizvodile tzv. „Roman" cement, ali je Čik posetivši Svetsku izložbu u Parizu 1867, a odmah zatim i zaposlivši se u jednoj engleskoj cementari došao do nove tehnologije i počeo sa proizvodnjom znatno kvalitetnijeg „Portland" cementa.

Firma  „Redlich, Ohrenstein, Spitcer” kupuje Čikovu fabriku  1898.  Početkom dvadesetog veka proizvodnja klinkera se značajno modernizuje prelaskom  na kontinuiranu proizvodnju klinkera u vertikalnim pećima, za razliku od dotadašnjih komornih peći koje su radile periodično. U tom periodu su kupljene i dve fabrike cementa, jedna u Slovačkoj, a druga u Mađarskoj, a takođe i rudnik uglja u Rumuniji „Banua Nuoa". Takođe, 1908. je sagrađena i pruga Beočin-Petrovaradin.

Sledeći tehnološki prodor u proizvodnji je ostvaren 1962. i 1970. godine puštanjem u pogon dve peći kapaciteta po 500 tona klinkera na dan mokrim postupkom. Za potrebne izgradnje hidroelektrane „Đerdap", 1967. godine je prokopan kanal u dužini od 1,7 km kojim je fabrika spojena sa Dunavom. Obzirom na rast potražnje gradi se nova tehnološka linija za proizvodnju klinkera suvim postupkom kapaciteta 3000 tona klinkera na dan. Ovakva tehnologija pripreme sirovine i proizvodnje klinkera, kao i ostala tehnička rešenja, predstavljali su najviši nivo u svetskim razmerama. Simultani rad tri tehnološke linije u proizvodnji klinkera, obezbeđivao je godišnju proizvodnju cementa od 1,5 do rekordnih 1,7 miliona tona proizvedenih 1981.godine.

Grupa Lafarge je preuzela beočinske cementare 31. marta 2002. To je bila jedna od prvih velikih privatizacija u Srbiji. Pažnja je odmah usmerena na zaštitu životne sredine, pa je prva investicija bila izgradnja vrećastog filtera. Zatim su 2004. ugašene obe peći na mokri postupak zbog zastarele i prljave tehnologije. Rekonstruisana je priprema sirovina i peć za proizvodnju klinkera, tako da je sadašnji kapacitet peći 4000 tona klinkera na dan. Paralelno sa povećanjem efikasnosti svih postrojenja, uložena su značajna materijalna sredstva kako bi se povećala energetska efikasnost fabrike i omogućilo korišćenje alternativnih goriva kao energenata.